Galerija ArtSrbija » Mika Obradović


ArtSrbija

Milan Mika Obradović 1938-2007.

Živeo i radio u Bavaništu.
Završio Likovni odsek VPŠ u Beogradu 1958. godine.

Član SULUV-a i ULUV-a

Samostalne izložbe:

Kovin: 1963, 1965, 1969, 1975, 1980, 1983, 1985, 1995. godine
Pančevo: 1974, 1975, 1976, 1986, 1990, 1998. godine
Smederevo: 1992. godine
Zemun i Požarevac: 1999. godine

Grupne izložbe:

Pančevo (više od četrdeset puta), Segedin (Mađarska), Kovin, Kumanovo, Vranje, Opovo, Vršac, Novi Sad, Subotica, Ruma, Bidgošić (Poljska), Rešica (Rumunija), Aleksinac, Smederevo, Beograd, Banja Luka, Veliko Gradište, Požarevac, Zrenjanin, Kikinda...

Nagrade:

Likovne kolonije "Deliblatski pesek" 1993. godine;
Fond za stvaralaštvo Pančevo, 1975. godine;
Oktobarski salon, Kovin 1985. godine;
Južno-banatski salon 1991. godine;
Prva nagrada, na jugoslovenskom konkursu za spomen obeležja NOR-a, Bavanište, 1983. godine.
Oktobarska nagrada opštine Kovin za rad u kulturi 1988. godine;
Smederevo, treća nagrada 2002. godine.


... Iz pera kritičara...

Stvaralaštvo Milana Obradovića traje četrdesetak godina i imalo je u suštini malo promena. Zagledan i zaljubljen u banatski pejzaž, od samog početka ostao mu je veran.Prosto je neverovatno šta je sve u njemu pronašao:nebo,zemlju,biljke,ljude...Kako nije bilo radikalnih stilskih promena, ostala mu je mogućnost da produbljuje izabranu orijentaciju.Jeste da je to realizam,no ne treba to pomešati sa mimezisom i bukvalnim prenošenjem viđenog.Ima tu intervencija u kojima se emotivnost itekako meša sa odbojnošću samog objekta,njegove bezličnosti.Sigurno gledanje- nije puko uočavanje,već je u slučaju Milana Obradovića to i viđenje, prodor u suštinsko i karakteristično.Složeno istraživanje materije i materijalnosti,spontanost koja je to,na način Nedeljka Gvozdenovića-dobro prostudirana i promišljena,sve su to elementi poetike ovog samopregornog i tihog likovnog neimara. Daleko od pomodnosti i svakodnevne bučne primene,njegovo slikarstvo pleni intimnošću i smirenošću.Nije nametljivo, i samo pažljivi posmatrač uočava čitav niz opkoljavanja,kojima se otelotvorava delo.A to, što je u početku bio fovista i sliku zasićivao gustom pastom,bilo je samo faza i obol ekspresionističkog.Kasnije se prilagodio istraživanju svetlosti,traganju za suprotstavljenim odnosima toplog i hladnog,proveravanju koliko klasična Euklidova geometrija može da dinamizuje kompoziciju,da je spasi od monotonosti.

Ne slikam travke,već livadu,
Ne slikam oblake,već nebo,
Ne slikam korove,već haos,
Ne slikam lik,oči,usta,već sudbinu,
Ne stvaram,već nalazim "svetlosti i ritmove"

To je neka vrsta kreda sročenog pre par godina kao zaokruženo iskustvo koje je doseglo svoju filozofiju.Iako u njegovoj poetici,kao što rekoh,nema naglih zaokreta,nekoliko ciklusa su stalno prisutni i umetnik im se vraća kao da nešto sumnja i stalno proverava.Banatska ravnica za njega ima čudesnu mističnost.Uz Milana Konjevića,Ivana Radovića i Zdravka Mandića ima još jednog istraživača sukoba između neba i zemlje,sukoba koji u sredini ima kuće,ljude i floru.Na prvi pogled čini se da je u pitanju statični tretman,međutim,ritam se očitava u potezu kičice i špahle koju umetnik zove"dušom slike".Sve što je u slici različito naišlo je na doličan postupak.I tako ciklusi kao ravnica,banatske kuće,korov, samo su deo koji Milan Obradović zove"filozofijom tišine".I možda je to onaj potrebni vid koji svakoj slici ponaosob daje potrebnu notu psihološkog.Ako kuće govore o jednom tipu življenja i poimanja sveta, to je izraženo do te mere, da nije neophodno da se tu nađe i naslikan čovek.Ako su korovi samo "portret haosa" koji je tu pred nama,ali je na slici skoro nevidljiv.Ništa nije savršenije od prirode i u njoj je sve "otkriveno".Traganje je ono što umetniku predstoji i što se nameće kao imperativ.Lepota prirode nije prolazna,kao što je i lepota dobre slike trajna.U tom kolopletu valja tražiti smisao umetnosti.Ne u imitiranju,pukom divljenju,već u nastojanju da se tragično,ljupko nevino i prolazno,ovekoveči bez patetike i buke,nasilnog insistiranja i razgrađivanja.

Za umetnika,Banat je večan.Večiti su crnogorski krševi,večita i voda,večit je vazduh,svetlost.Večita je obnovljivost sveta.Neobična mudrost se stekla u, na prvi pogled,jednostavnim slikama.

Bratislav Ljubišić



...........slikarski pogled Obradovića u ciklusu "Stare banatske kuće"nije bio sveden samo na optiku hroničara,ili pak konzervatora starinske gradnje,iako je izvesna nostalgična linija neizbežno sentimentalnog i saosećajnog posmatrača,zaludnog zaustavljača vremena sa izvesnošću nametnuta;pojedini prizori u njegovim slikama su preudešeni,vođeni rukom volšebnog graditelja,tako da su u zaokruženju ti grupni portreti kuća saobraženi jednoj novoj viziji,za volju zaokruženja jedne isključivo slikarske avanture.U toj dvostrukoj igri memorisanja i vizionarstva,gde svaki potez ima svoje misaono pokriće,a svaki ton nepogrešivo određeno mesto u drami kompozicionog razrešenja i nastanka slike,nenametljivo je iskazana.Obradovićeva vizuelna poetika,pogled koji pronicljivo pomera granice viđenja uobičajenog i naviknutog poretka stvari.

Dušan Đokić