Online prodaja i aukcija slika, ulje na platnu, akvarel, grafika, ikone, skulpture
Galerija ArtSrbija » Aleksandra Ognjanović
-istoričar umetnosti
Izlagala u: Torontu,Moskvi,i na Maldivima
Beograd prva samostalna izložba marta 2011-izložbeni prostor "Dunav"-Makedonska 28
Grupna izložba juni 2011-izložbeni prostor "Vila Petra I Karađorđevića"-Vase Pelagića 42
Pred prostorom slika Aleksandre Ognjanović posmatraču se otvara neki drugi, daleki, topli svet predela i njihovih osobitih poetika.....
Kroz njega putujete biciklom, barkom, kosarom ili čime god, vodjeni putevima koji se sami otvaraju, putokazima bez odredišta ili tek asocijacijama- zagledani u duboke vode ili u narandžasta neba.
Ovim slikarskim delom dominiraju čulne i mentalne fascinacije gradovima i samim stizanjem do njih, njihovim mirisima, muzikama,ukusima, dodirima.
Simbolika ovog slikarstva se crpi iz prirode,i ljubavi kao odredišta i utočišta. Zagledanost u ptiće koji odleću, nebo koje se žuti, more koje miruje u uljuljkanosti luke. Od Vaseljene stvorene arhitekture Kapadokije,suzdržane otmenosti Venecije danju i Venecije noću, neizrecive radosti hromatike u secanjima na Kolombo. Tek dotaknute teskobe nekoga ko je otisao i preko stolice ostavio haljinu u Meksiko Sitiju, virtuozne Barselone.... ....
I stalno sve u susretima i sudarima , zagrljajima kultura Istoka i Zapada,
propušteno kroz oko i dušu, isteklo je iz ovog nepredvidivog kista.
A onda,kada misao odluta, boja se rasprsne u hiljadu pokreta ritualnog plesa tvoreći kolorističku apstrakciju-cvetnog polja Provanse...
Pred svetom slika Aleksandre Ognjanović posmatrač je dotaknut nevidljivom rukom čoveka koji živi u prostorima koji počinju tamo gde se okvir slike završava.Neobeleženi drumovi, sebi obecane daljine.
Adrenalin - kao intimna poruka.
I posmatrač biva uvučen kao učesnik u igru obojene svetlosti ,ili svetlosti boja iz nečijih očiju-u traganju za smislom..
Umetnost kao avantura
Umetnički izraz, koji nekako sam proklija i procveta (ili se to samo nama posmatračima čini tako jednostavnim) kojoj god umetnosti da pripada, uvek je autentičan. Nemoguće je dva puta naslikati istu sliku ili napisati istu pesmu, makar izgledale ili zvučale sasvim isto... jer, sa druge strane, ono što vidimo ili čujemo, zapravo nije tek i samo to što vidimo ili čujemo. Čula nas neosporno dovode do spoznaja ali nas pre toga moraju malo zavaravati. Možemo samo, onim tananim osetom koji drema u predvorjima podsvesnog, naslutiti nešto neuhvatljivo, utkano u nanose ovog cinobera ili ultramarina...
Ja slutim da umem dešifrovati signale i osećam neku izvornu radosti pred ovim slikama. Ili je to možda zato što se dugo znamo...nas dve...pa umem čitati nemirne senke, čuti muziku pejzaža, razaznati ljubičaste kuće i razumeti lepet krila ptica koje odleću...nekuda... Maštarije slobodne mladosti i iskustva fragilno stečene zrelosti ukrstile su se ovde negde, na svakom platnu na svoj način. Taj sudar ili susret je prepoznatljiv u putokazima ovog mističnog putovanja kroz gradove i pejzaže, stvarne i izmišljene. Široka i bogata paleta, igra svetlosti, iznenađenje oblika... Svuda oko nas su priče, ispričane vešto, natkriljene onim neizrečenim što tek treba razotkrivati. Narativnost ovih slika nas uvlači u sopstvenu fabulu, pa nekako bezbolno i neosetno, postajemo njen deo. I počinjemo tragati vođeni strelicama jasnih metafora. U interakciji kao vrhovnom principu postojanja (ili se to zove ljubav...) a kroz uočljivi dualizam kao model, nastale su ove eksplozije boja – ova ekspresija. Zauzdao ju je svojevrsnom nežnošću ženski princip...istovremeno snažne i lomne, čitljive i tajanstvene, svetle i tamne, ove se priče razlivaju širom planete sasvim prirodno i bez granica. Tu se zapravo radi o mentalnoj oslobođenost i jednoj izrazitoj čulnosti koja izvire u svakom potezu kista. No, koje je to more u koje će se sve one sliti? Verujem da odgovor, i pored moje želje za ekskluzivnim pravom čitača, svaki pažljivi osluškivač šapata u krošnjama zna.
I eto nas u avanturi...sna i jave...
Milijana Simonović